Bošnjaci nisu kolateral dijaloga. Oni su građani Republike Kosovo. I vreme je da i oni dobiju mesto koje im pripada za stolovima gde se donose odluke o budućnosti zemlje. U pitanjima koja se tiču obrazovanja, lokalne samouprave, javnih usluga ili jezičkih i kulturnih prava, bošnjaci treba da budu za stolom – ne na marginama.
Piše: Haris Alija
Više od deset godina, dijalog između Kosova i Srbije u Briselu prikazivan je kao put ka normalizaciji, kao most koji će povezati budućnost dve zemlje na novim osnovama. Međutim, dok su gotovo sva svetla pažnje usredsređena na albansko-srpske odnose, glasovi drugih zajednica – kao što je bošnjačka – ostaju u senci. Oni nikada nisu bili pozvani za sto. Nisu spomenuti ni u jednom sporazumu. Ali svaki sporazum se tiče i njih.
Bošnjaci su treća po veličini zajednica na Kosovu. Žive u svim delovima zemlje, od Prizrena do Severne Mitrovice. Ipak, u političkom diskursu, u procesima donošenja odluka, a posebno u okviru dijaloga, oni ne postoje. Oni su nevidljivi.
Kada dijalog zapne, što se često događa, posledice najviše osećaju manje zajednice. Institucije se blokiraju. Javne službe ne funkcionišu. Vlada ne može da dođe tamo gde je najpotrebnije. Sever Kosova nekada je bio dom nekoliko hiljada Bošnjaka, a danas je ostao samo mali deo te populacije.
Ako se formira nova institucionalna struktura, kao što je Asocijacija opština sa srpskom većinom, postavlja se legitimno pitanje: šta će biti sa Bošnjacima koji žive u tim opštinama? Ko će ih predstavljati? Ko će štititi njihova prava u mehanizmu koji ih nije uključio od samog početka?
Štaviše, osećaj isključenosti je ukorenio apatiju i nepoverenje. Mnogi Bošnjaci više ne vide smisao ni u glasanju, ni u institucijama, ni u političkim obećanjima. Mladima se odlazi jer ne vide budućnost u sistemu koji ih ne prepoznaje. A to nije samo gubitak za njih – to je gubitak za celo Kosovo.
Država Kosovo izgrađena je na principima jednakosti, pluralizma i inkluzije. Ponosna je na svoj multietnički identitet. Međutim, taj identitet ne sme ostati samo u ustavnim dokumentima ili diplomatskim brošurama. On mora biti pretočen u stvarno učešće. U jednake mogućnosti. U aktivno zastupanje u ključnim procesima, uključujući i dijalog sa Srbijom.
Zato je vreme da se glas Bošnjaka čuje. Ne zbog politike balansiranja, već zbog pravde. Dijalog ne može biti potpun bez onih koji svakodnevno žive njegovu stvarnost. Sporazumi koji utiču na živote manjinskih zajednica ne mogu se donositi bez njihove prisutnosti i saglasnosti. U pitanjima koja se tiču obrazovanja, lokalne samouprave, javnih usluga ili jezičkih i kulturnih prava, Bošnjaci treba da budu za stolom, a ne na njegovim marginama.
Bošnjaci ne traže povlastice. Ne traže poseban tretman. Oni traže nešto jednostavnije – da budu uključeni. Da budu saslušani. Da se prema njima postupa kao prema sastavnom delu države koju nazivaju svojim domom. I to nije samo njihovo pitanje. To je pitanje demokratije Kosova.
Dugoročni mir i stabilnost ne mogu se graditi na bilateralnim sporazumima dok se čitave zajednice osećaju nevidljivima. Demokratija ne može biti funkcionalna ako nije inkluzivna. Predstavljanje ne može biti legitimno ako je selektivno. Ako Kosovo želi biti evropska država, mora dokazati da je država svakog svog građanina bez izuzetka.
Bošnjaci nisu kolateral dijaloga. Oni su građani Republike Kosovo. I vreme je da i oni dobiju mesto koje im pripada za stolovima gde se odlučuje o budućnosti zemlje. Jer bez njih, bez nas svih, ova zemlja ne može izgraditi pravednu, ravnopravnu i zajedničku budućnost.
(Haris Alija je fotoreporter i filmski snimatelj, zaposlen na Radio Televiziji Kosova (RTK). Ova publikacija je omogućena u okviru projekta „Dialogue, Solution, Future“, uz podršku Ministarstva spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke, koji sprovode Inicijativa za novu društvenu inkluziju (NSI) i Institut za društvene politike Musine Kokalari. Sadržaj ne odražava nužno stavove Ministarstva spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke).