Što je više normalizacije, kako društvene tako i međususedske, to više možemo imati normalizaciju među zajednicama. Više razvoja i zapošljavanja. Posebno za Aškalije. Posebno od normalizacije između Kosova i Srbije.
Autor: Selamir Qerimi
„Selamire, ti nisi kao ostali, ti si kao mi.“ Ovu rečenicu sam često čuo u osnovnoj i srednjoj školi. Bilo je kao da mi je rečeno da nisam kao ostali članovi moje aškalijske zajednice, da sam „bolji“.
Ne poričem da me je to činilo ponosnim i olakšanim. Što sam verovao da sam drugačiji. Što sam prešao granice svoje zajednice i imao poseban status. Kakva radost! Prihvatili su me i drugi koji su me videli kao „jednog od svojih“.
Ali sada, kada razmislim o tome, osećam se stidljivo. Shvatam da ova vrsta razdvajanja nije bila poštovanje, već čista rasistička izjava.
Ovo iskustvo je bilo gorko buđenje. Shvatila sam da je ono što sam smatrala zahvalnošću zapravo oblik internalizovane diskriminacije. Nesvesno sam prihvatila narativ da je moja zajednica „inferiorna“ i da se moj uspeh meri distancom koju sam stvorila od nje.
Zbog toga sam se distancirala i pokušala da se prilagodim očekivanjima svojih „nadređenih“, nenamerno odbacujući deo svog identiteta. Ova internalizovana diskriminacija nije bila bezopasna. Uticala je na moje odluke, način na koji sam sebe videla i moje ambicije.
Aškalije takođe doživljavaju takvo iskustvo u područjima sa većinskom srpskom većinom, između ostalih „nadređenih“.
Život kao „inferiorni“ između dve antagonističke „superiornosti“ u potrazi za normalizacijom njihovih odnosa. Ovo je gotovo svakodnevna realnost Aškalija. Ili barem je bila moja.
Ali koliko god da sam pokušavao da izbrišem svoju jedinstvenost u očima „nadređenih“, ona je bila tu. Osećao sam je. Pogotovo kada je u pitanju javnost, društvo, država. Za integraciju, reprezentaciju, uključivanje u zajedničko. Gde se nisam osećao „bolje“ od drugih članova moje zajednice. Gde sam bio Selamir Aškalija.
To što stigmatizacija i predrasude, čak i kao subjektivna stvar, vode do (samo)isključivanja, iskusila sam još u srednjoj školi. Kada sam sanjala da se upišem u Vojnu akademiju. To je bio poziv koji sam duboko osećala. Želja za disciplinom i služenjem svojoj zemlji. Ali, svaki put kada bih pomislila na ovaj korak, bila sam uplašena i zastrašena. Ne zbog fizičkih i intelektualnih izazova. Već zbog predrasuda nad predrasudama. Da ću biti viđena kao Aškalijka. Ideja o predrasudama me je užasavala. Da ću se jednog dana, pre ili kasnije, suočiti sa tim kako me zaista vide.
Nisam imala hrabrosti da se prijavim. Ubedila sam sebe da možda to nije pravi put, da možda ne volim toliko ovu profesiju. Beg od straha.
Duboka internalizacija predrasuda učinila me je svojom najvećom preprekom. Kada sam shvatio da je nemoguće nastaviti, morao sam da pronađem način da prekinem ovaj lanac i povratim ono što mi je bilo uskraćeno – ne od drugih, već od mene samog.
Počeo sam da radim na povratku samopouzdanja. U stvari, veoma kasno sam shvatio da se uspeh ne meri time koliko sam se udaljio od svoje kulture, već time koliko mogu da iskoristim ono što mi ona nudi da bih povećao svoj potencijal.
To je bio trenutak kada sam počela da tražim prilike koje su me povezivale sa mojom strašću, sa onim što mi je pripadalo. Dok sam pokušavala da se razvijem i izazovem norme, naučila sam da su mogućnosti koje se nude beskrajne za one koji se usude da probiju barijere koje su postavili drugi.
Odlučila sam se za novinarstvo. Znala sam da je to hrabar korak, ali i prilika da se izrazim i osporim percepcije koje sam imala o sebi. Novinarstvo mi je ponudilo priliku da promenim svoj pristup i borim se za prava onih koji često nemaju priliku da govore sami za sebe.
Tokom svog profesionalnog puta, suočio sam se sa izazovnim trenucima, ali i sa trenucima koji su mi pomogli da bolje razumem sebe kao novinara, ali pre svega kao pojedinca.
Jedno od iskustava koje moram da istaknem bio je razgovor za posao u mediju. Nakon dugog razgovora, zadužena osoba je pregledala moju prijavu i rekla mi: „Drago mi je što ste deo aškalijske zajednice i želim da vas imam u timu.“ U početku su njegove reči delovale kao dobrodošli ulaz. Ali što sam duže razmišljao o njima, to sam više osećao nevidljivu težinu, senku sumnje kako ih opterećuje.
Bilo je jasno – nije me video zbog onoga što sam predano gradio, već zbog onoga što sam predstavljao u njegovim očima. Nije moja sposobnost bila ono što je presudilo u njegovoj odluci, već moj etnički identitet, etiketa koja me je, umesto da me potvrđuje, ograničavala unapred stvoreni okvir.
U tom trenutku, osetio sam hitnu potrebu da postavim granicu, liniju koja se ne sme preći. Smireno, ali i odlučno, rekao sam: „Ako ova ponuda dolazi samo kao rezultat moje etničke pripadnosti, onda je ne mogu prihvatiti. Iznad svega, želim da budem cenjen zbog svog profesionalizma, zbog svojih veština i posvećenosti – ne zbog nečega što nema nikakve veze sa poslom koji znam i želim da radim.“
Zaćutao je trenutak. Onda, razmišljajući, rekao je: „Razumem, i u pravu ste.“ U tom trenutku sam znao – nisam odbijao priliku, već sam potvrđivao svoju vrednost kao profesionalac.
Ovo je moje lično iskustvo o koristima normalizacije pojedinca iz zajednice koja je obično stigmatizovana kao kolektiv. Normalizacija koja stvara mogućnosti za sve i koju bi svi trebalo da podsticaju.
Što je više normalizacije, kako društvene tako i međususedske, to više možemo imati normalizaciju među zajednicama. Više razvoja i zapošljavanja. Posebno za Aškalije. Posebno od normalizacije između Kosova i Srbije.
(Autor je novinar na televiziji T7 sa sedištem u Prištini (Kosovo). Ova publikacija je omogućena u okviru projekta „Dijalog, rešenje, budućnost“, uz podršku Ministarstva spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke, koji sprovode Nova društvena inicijativa (NSI) i Institut za socijalnu politiku Musine Kokalari. Njen sadržaj je isključiva odgovornost Nove društvene inicijative (NSI) i Instituta za socijalnu politiku Musine Kokalari. Ne odražava nužno stavove Ministarstva spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke).