Pritisak poslodavaca i uobičajene prakse zapošljavanja van formalnih ugovora čine organizovanje sindikata u industriji brze hrane u Srbiji praktično nemogućim. Ovo je priča o jednom radniku koji je prkosio ovim preprekama.
Autor: Igor Išpanović
Zanemarljiv procenat zaposlenih u ugostiteljstvu i industriji brze hrane u Srbiji je organizovan u sindikate. Struktura radne snage u ovom sektoru – sa mnogo studenata ili ljudi koji se bliže penziji, visoke stope fluktuacije zaposlenih i često zaposlenje van radnog odnosa – samo su neki od izazova koji ovo otežavaju.
Iz tih razloga, Dejan Titović, predsednik ogranka poljoprivredne i prerađivačke industrije sindikata „Nezavisnost“, smatra da je mnogo teže organizovati ove radnike nego one u velikim fabrikama.
„Pozivali smo ih nekoliko puta da organizuju obustavu rada, štrajk, pokušali smo hiljadu i jedan način, ali uvek je mala šansa. Ljudi su izuzetno uplašeni“, kaže on.
Međutim, krajem 2019. godine, u Srbiji je formiran sindikat radnika Mekdonaldsa, što je postalo redak primer ove vrste organizacije za ovu franšizu u Evropi u to vreme.
„Primetio sam da, kada jednom stignete tamo, vi ste samo broj, stavka u budžetu“, kaže David, bivši zaposleni Mekdonaldsa čiji je identitet poznat autoru ovog teksta, a koji je pokrenuo inicijativu radnika u popularnom lancu brze hrane.
Godinama su radili u sindikatu u tajnosti. Međutim, kada je formalno osnovan, radnici koji su stajali iza njega brzo su izborili redovne isplate prekovremenog rada i zaštitu za restoransko osoblje nakon što su se vratili na posao nakon pandemije COVID-19. Međutim, premeštanjem radnika na druge lokacije, progonom jednog od glavnih predstavnika i osnivanjem sindikata pod svojom kontrolom, Najsfuds restorani, zvanična franšiza Mekdonaldsa u Srbiji, osigurali su da taj trud ne traje dugo.
„Pričaju o tome kao da je legenda. Mislim, svi pričaju o tome, čak i menadžeri, svi. Svaki put kada neko pomene prava radnika“, kaže Neda, zaposlena u Mekdonaldsovom restoranu u Beogradu, čiji je identitet poznat autoru ovog teksta.
Još jedan faktor koji otežava organizovanje radnika u ovom sektoru je uobičajena praksa zapošljavanja van radnog odnosa putem omladinskih ili studentskih zadruga. Poslodavci iskorišćavaju ove radnike, kaže advokat Mario Reljanović, jer su jeftiniji i nezaštićeni.
„Oni nemaju pravo na štrajk, na učlanjenje u sindikat, na kolektivno pregovaranje, i nedostaje im čitav niz individualnih prava. Njihov ugovor može biti raskinut u bilo kom trenutku, bez navođenja razloga i bez mogućnosti da ospore ovo otpuštanje na sudu“, objašnjava on.
Restorani Najsfuds nisu odgovorili na pitanja o ovoj temi pre objavljivanja ovog teksta.
Në kërkim të punëtorëve të gatshëm për të luftuar
„Tada sam počinjao od nule, poznavao sam samo ljude iz svoje lokacije“, kaže David, sećajući se prvih sastanaka sa kolegama o osnivanju sindikata, pre više od decenije.
Prema Zakonu o radu, bivši zaposleni u Mekdonaldsu morao je da okupi najmanje 15% od ukupnog broja zaposlenih da bi njegov sindikat ispunio uslove za reprezentaciju.
„Dakle, tada mi je bilo potrebno 120–150 ljudi, ali nije bilo kao da svi radimo u fabrici gde smo svi bili na istom mestu u isto vreme. Ovo je kompanija sa preko 1.000 zaposlenih i restoranima na preko 30 lokacija u različitim gradovima. Da nisam želeo da organizujem sindikat, nikada ne bih posetio sve Mekdonaldse u Srbiji“, objašnjava on.
Sindikat koji ispunjava uslove za reprezentaciju ima, između ostalog, pravo na kolektivno pregovaranje i potpisivanje kolektivnog ugovora. Međutim, Mekdonalds je u to vreme već imao sindikat koji je pregovarao o kolektivnom ugovoru sa poslodavcem. Na njegovom čelu, prema Davidu, nalazi se osoba iz najviših nivoa menadžmenta u restoranima Najsfuds.
„To se zove žuti sindikati ili kućni sindikati. U osnovi, poslodavac stvara taj sindikat kako bi sprečio pravo sindikalno organizovanje. A način na koji dobijaju članove je da kada potpišete ugovor, potpišete i formular za članstvo. Sada pokušajte da se ne pridružite“, kaže on, dodajući da to znači da je poslodavac u suštini sam sa sobom pregovarao o kolektivnom ugovoru.
Neda tvrdi da joj njen nadređeni nikada nije ništa pomenuo o kolektivnom ugovoru, niti o tome šta je u njemu napisano. David, koji je zatražio pristup tom ugovoru kada je osnovao sindikat, objašnjava da on ni na koji način ne poboljšava položaj radnika.
„Sva prava koja postoje već su garantovana Zakonom o radu“, kaže on.
Pored uslova za predstavljanje i domaćeg sindikata, kaže da je glavni izazov u organizovanju radnika praksa Mekdonaldsa da zapošljava značajan broj zaposlenih putem omladinskih ili studentskih zadruga.
#PočinjemIzMeka (#FilojteMkDs)
Iako je prvi razgovor o sindikatu sa kolegama održao pre oko 10 godina, David kaže da je tek 2018. godine uspeo da stvori „jezgro“ tima oko sebe.
„Ljudi se menjaju, to je tipično za industriju brze hrane“, kaže on.
Ni Neda nije planirala da dugo ostane. Popunila je prijavni formular na njihovom veb-sajtu sa ciljem da zaradi nešto novca za letnji raspust. Međutim, nakon razgovora, rečeno joj je da mora da se pridruži omladinskoj zadruzi pre nego što počne da radi.
Iako je u ugovoru o privremenom i povremenom radu koji je Neda potpisala sa zadrugom navedeno da se zapošljava kao pomoćnica u kuhinji, ona kaže da je posle nedelju dana već radila u službi.
„Mislim, kao, blagajnik, bezalkoholna pića, sladoled, krompir… i kasa“, objašnjava ona.
Prema Zakonu o radu, poslodavac može da potpiše ugovor sa članom omladinske ili studentske zadruge o obavljanju privremenog i povremenog rada.
Advokat Mario Reljanović kaže da se ova praksa krši jer se ne poštuje deo zakona koji se odnosi na vrste poslova koje mladi ljudi poput Nede obično obavljaju tokom ovih angažmana.
„Oni se angažuju da rade na zadacima koji nisu ni privremeni ni periodični, već gde postoji stalna potreba za zaposlenima. Njihovi zadaci su deo osnovne delatnosti poslodavca, a ova praksa jednostavno prikriva želju kompanije da ne potpiše ugovor o radu sa ovim ljudima, iako je to u suštini jedini legalan način da budu angažovani na pozicijama koje obavljaju“, objašnjava Reljanović, dodajući da ove pozicije često dovode do eksploatacije rada mladih ljudi.
Zvanična veb stranica Mekdonaldsa navodi fleksibilno radno vreme i mogućnost da sami biraju svoje smene kao jednu od prednosti rada za lanac brze hrane. Međutim, Nedino iskustvo pokazuje da se radnici ne konsultuju uvek o vremenu i trajanju rada.
„Samo te zovu, dođi u pet, ne, u tri. To se menja tokom dana, posebno ako nema posla. To su neke stvari koje pokušavaju, i ako uspeju, uspeju. Imaš nekoga ko kaže, u redu, idem kući ili ću skratiti smenu. To više ne dozvoljavam jer su pre stalno skraćivali radno vreme“, kaže ona.
David ističe isti problem.
„Od vas se očekuje da budete dostupni kompaniji, čak i van radnog vremena. U redu je ako vas menadžer pozove u bilo koje doba dana i kaže, hej, možete doći ranije ili kasnije, ostaćete do tada ili tada. Ovo je posebno uobičajeno među zaposlenima preko omladinskih zadruga, one su tu da popune praznine“, objašnjava on.
Ova praksa utiče na plate koje zaposleni primaju. Pored fleksibilnog radnog vremena, još jedna prednost koju Mekdonalds navodi jeste da „uvek možete unapred znati koliko ćete novca zaraditi“.
Iako Neda kaže da joj se plata isplaćuje na vreme, često nije sigurna koji će iznos biti uplaćen na njen račun na početku meseca.
„Niko ne može da razume kako se plata obračunava. Čak ni mamin računovođa nije mogao to da uradi. Dvanaest platnih listića, dvanaest različitih iznosa“, kaže ona.
Male pobede i velike borbe
Talas sindikalnog organizovanja među radnicima u ugostiteljstvu i industriji brze hrane porastao je globalno poslednjih godina, posebno nakon pandemije COVID-19. Zaposleni u lancu kafića Starbaks formirali su sindikat na najmanje 650 lokacija u Sjedinjenim Državama. Zbog napora da se osujeti njihova sindikalna kampanja, bivši izvršni direktor kompanije, Hauard Šulc, svedočio je pred Kongresom SAD 2023. godine.
Dejvid je doživeo sličan otpor.
„7-8 ljudi iz restorana u tržnom centru Big Fešn pridružilo se našoj grupi. Međutim, svi su se brzo prebacili u druge restorane i taj tim se raspao. Jedan po jedan bi me zvali, nešto poput ‘organizovanje u sindikatu nije za nas’. Pokušao sam da razumem šta se dogodilo, ali nisu hteli da mi kažu više od toga“, kaže on, dodajući da misli da bi ih rukovodstvo otpustilo da su saznali za sindikalnu inicijativu pre nego što je registrovana.
Međutim, uprkos kratkotrajnoj prirodi i izazovima, sindikat radnika Mekdonaldsa postigao je neke pobede i borio se za bolje uslove rada u lancu brze hrane.
Jedna od prvih bitaka koju su započeli, objašnjava Dejvid, bila je vezana za radno vreme.
„Došlo je do zloupotrebe, rekao bih, raspodele radnog vremena. Kompanija je koristila ovaj način da bi naterala ljude da rade mnogo duže nego što je zakon dozvoljavao. A onda su svaki sat redovno plaćali, a ne kao prekovremeni rad. Uspeli smo to da ispravimo“, seća se on.
Značaj sindikata postao je posebno očigledan u mesecima nakon što se vratio na posao nakon što je restoran zatvoren zbog pandemije COVID-19.
„Mnogo smo radili kada smo ponovo otvorili, mesecima sa jednim slobodnim danom. Nismo unapred znali naš raspored“, objašnjava Dejvid.
Radnici zaposleni preko omladinskih zadruga imali su dodatni strah od bolesti. Ljudi koji rade na privremenim i periodičnim ugovorima nemaju pravo na bolesno odsustvo.
Uključili su ove radnike u rat, nastavlja bivši zaposleni u Mekdonaldsu.
„Okupili smo se oko tri zahteva: da dobijemo ugovore o radu, da nam raspored bude na vreme i da imamo dva slobodna dana. Ovo je uspešno sprovedeno u mom restoranu. Pokušao sam da to sprovedem i u drugima, ali je do tada rukovodstvo već bilo uznemireno zbog onoga što se dešava. Pratili su me od restorana do restorana, gde sam išao, šta sam govorio“, objašnjava on.
Dejan Titović, predsednik ogranka poljoprivredne i prerađivačke industrije „Nezavisnost“, koji je pomogao u osnivanju sindikata u Mekdonaldsu, kaže da su se suočili sa sličnim pritiskom u drugom poznatom lancu.
„Želeli smo da organizujemo radnike Starbaksa, ali čim je rukovodstvo čulo za to, odlučili su da ne obnove ugovor momku koji je tamo započeo tu priču. To je stvorilo strah kod drugih“, rekao je on.
Da bi to sprečili, „Nezavisnost“ je odlučila da isproba druge taktike kako bi zaštitila ove radnike.
„Trudimo se da dopremo do ljudi pre nego što budu zaposleni, da razgovaramo sa njima kako bi se mogli direktno pridružiti u sedištu, u sindikalnoj ogranku. Stvaranje organizacije sa tim poslodavcem trebalo bi da se desi kasnije, kada se okupi dobra grupa“, objašnjava Titović.
Pored toga, godinama pregovaraju sa Unijom poslodavaca Srbije o izgradnji granskog kolektivnog ugovora na nivou države. Uprkos tišini sa druge strane, jedna činjenica ih sprečava da odustanu.
„Jedina grana u Srbiji koja ispunjava uslove, a koja ima 51% članstva u Uniji poslodavaca Srbije, jeste ugostiteljstvo. To znači da bi, ako bismo postigli taj granski kolektivni ugovor, svi poslodavci u ovom sektoru morali da poštuju uslove koje pregovaramo, bez obzira da li su članovi ili ne“, kaže on.
Ova inicijativa i predlog za granski kolektivni ugovor poslednji put su podneti prošle godine. Jedini odgovor koji su do sada dobili bila su obećanja.
Autor je istraživački asistent na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju sa sedištem u Beogradu. Pored toga, radi kao nezavisni istraživački novinar, sarađujući sa nekoliko nacionalnih i regionalnih istraživačkih centara u Srbiji i na Balkanu.
Ovaj članak je napisan u okviru platforme ‘Decent Work’, koju vode Institut za socijalne politike Musine Kokalari i Centar za politike emancipacije u Srbiji, projekat koji podržava Evropski fond za Balkan – EFB.